Putovanja i hrana idu ruku pod ruku. Zato je biti gastronomad više od pukog uživanja u putovanjima i hrani, ponaosob. Biti gastronomad znači probuditi u sebi tu glad da kroz specifične okuse upoznaješ damare nekog podneblja i njegovog naroda. Da ti mirisi iz kuhinje ispričaju nečiju istoriju, tradiciju, sve one običaje i kulturna naslijeđa koja ga krase. A da ti, uz to, uživaju i nepca.

Zna to i Nenad Gladić, alijas Lepi Brka, pa naposlijetku i Gastronomad, da ne bude kako je slučajno zalutao u ovu priču. Jer on je baš to – ne samo jedan od najpoznatijih kulinarskih mahera na ovim prostorima, već čovjek koji putuje trbuhom za duhom. A hrana je duša (ili bar njen dobar dio) svakog putovanja.

“Ima tu puno lokalnih priča i legendi do kojih ćete teško doći bilo gde osim u direktnom kontaktu sa ljudima u njihovoj sredini. Pritom, sve te priče i ta iskustva doživljena na pravom mestu imaju svoju pravu težinu. Ako vas sve to zanima, znate da se to novcem teško može kupiti”, ističe u razgovoru na naš magazin te dodaje da je, nakon godina gastroputovanja, postao i poslastičar amater, novinar amater, fotograf amater, administrator web platformi, organizator promotivnih događaja, kulinarskih radionica sa djecom…

Za Lolu govori o gastronomađenju, da li se isplatilo ili bi nešto, da sve može ispočetka, ipak drugačije uradio, gdje su ga putevi i hrana sve doveli, ali i tome koje stranputice hvatamo kada govorimo o svojim prehrambenim navikama, kao i onima koje se tiču najmlađih te da li je mjesto djeci u kuhinji. I da, tu su i četiri prijedloga za zdravije obroke.

LOLA: Koliko je moguće trbuhom (st)ići za duhom?

LEPI BRKA: Mislim da je moguće. Matematičari će vam reći da je matematika univerzalni jezik. Zar nije i hrana? Hrana nam služi da bi mogli da živimo, služi nam da pokažemo gostima svoje gostoprimstvo, da razvijamo kreativnost, da se opustimo i uživamo i da slavimo božanstva. I tako je u svim kulturama ovog sveta. Da li kroz sve ove uloge hrane može da se dopre do duha neke osobe ili pak celog naroda? Siguran sam da može.

“Najvažniji sastojak jeste da se uživa u poslu koji radiš” / Foto: Privatna arhiva

LOLA: Da li ste više kuvar ili svjetski putnik? Ili neka „mućkalica“ i koji su njeni najvažniji sastojci?

LEPI BRKA: Da, prilično sam promućkan. 😀 Hrana je važan deo svakog putovanja, a sa druge strane ja često putujem zbog hrane i recepata. Često putujem i da bih kuvao. Najvažniji sastojak jeste da se uživa u poslu koji radiš. Meni to zaista nije teško, iako ima tu još dosta detalja koji ljudi ne vide kada gledaju emisije. Mnogo planiranja, priprema, nepredviđenih situacija i viših sila.
Dani budu dugi i naporni, ali na kraju ostaje osećanje zadovoljstva dobro obavljenim poslom i novim znanjima i iskustvima.

LOLA: Nakon godina gastroputovanja možete li reći da li se isplatilo upoznati svijet baš na taj način?

LEPI BRKA: Da, isplatilo se višestruko. Upoznati sve te ljude koji žele da vam predstave deo svoje kulture i običaja je neprocenjivo bogatstvo. Ima tu puno lokalnih priča i legendi do kojih ćete teško doći bilo gde osim u direktnom kontaktu sa ljudima u njihovoj sredini. Pritom, sve te priče i ta iskustva doživljena na pravom mestu imaju svoju pravu težinu. Ako vas sve to zanima, znate da se to novcem teško može kupiti.

LOLA: I ko je, zapravo, Nenad Gladić postao u međuvremenu?

LEPI BRKA: U međuvremenu je postao tata jednom Dimitriju koji ove godine kreće u školu, koji je prošle godine naučio da pliva bez „mišića“ i da vozi bicikl bez pomoćnih točkova. To je jedna od titula kojoj posvećujem najviše pažnje. Trudim se da budem i dobar muž Silviji. Te dve funkcije su najvažnije. U međuvremenu sam postao i poslastičar amater, novinar amater, fotograf amater, administrator web platformi, organizator promotivnih događaja, kulinarskih radionci sa decom… Drugim rečima sam svoj majstor na mnogo nivoa.

Pre nekoliko meseci sam pokrenuo i web stranicu lepibrka.com koja mi daje mogućnost da predstavim i svoj rad na malo opušteniji način i da se još više prepustim istraživanju na polju hrane, odnosno da se još više igram.

Nenad Gladić: Dobar tata i muž su, ipak, dve najvažnije funkcije / Foto: Privatna arhiva

LOLA: A zašto ste i kako ustvari zakoračili u svijet kulinarstva (malo retrospektive nikad nije na odmet 😊) i da li biste, kad se danas prisjetite početaka, nešto uradili drugačije?

LEPI BRKA: Moja kulinarska karijera je poprilično nesvakidašnja. Ja sam završio školu za kuvara, ali sam se nekako neprekidno „trudio“ da se bavim nečim drugim. Kuvanje mi je zapravo bilo hobi. To moje bežanje od kuvanja je na kraju bilo dobro za mene, jer kuvanje nikad nisam doživeo kao preterano ozbiljnu stvar ili teret. Jednostavno sam se igrao, što i danas radim. Svaka igra ima nivoe i ja se trudim da malo po malo napredujem u igri. Mislim da ništa što sam uradio ne bi bilo moguće da sam se od samog starta kuvanjem bavio kao ozbiljnim poslom. Brzo bi mi dosadilo i više to ne bi bi bilo to. Svestan sam da je to privilegija koju veoma mali broj mojih kolega uživa. Nisam siguran da bi od mene ikada postao dobar restoranski kuvar. To je težek posao koji traži puno odricanja.

LOLA: Gdje je Vama, sada kad iza sebe imate toliko gastro kilometara, najviše krenula voda na usta?

LEPI BRKA: Bilo je tih mesta i situacija puno, pa je možda bolje da pomenemo poslednju. Prošle godine krajem oktobra sam bio u izviđanju za snimanje emisija na severu Crne Gore. Priroda spektakularna, a ljudi gostoljubivi i otvoreni kako je to u ovim našim krajevima običaj. Na Žabljaku su nas, u jednom domaćinstvu, dočekali sa domaćim sirom, kajmakom, suvim mesom, pečenim krompirom, priganicama od domaćeg brašna, pitama…. Od same pomisli na sve te krajnje jednostavne a neverovatno ukusne domaće proizvode momentalno kreće voda na usta. Početkom juna krećemo na to snimanje i unapred se radujem.

“Hrana je važan deo svakog putovanja, a sa druge strane ja često putujem zbog hrane i recepata. Često putujem i da bih kuvao” / Foto: Privatna arhiva

LOLA: Nakon sedam sezona „Gatsronomada“ i aktuelne osme, šta slijedi?

LEPI BRKA: Ide deveta. U planu su, kao što sam već pomenuo, emisije sa specijalitetima severa Crne Gore i kao kontrateža mediteranska kuhinja Grčke. Krajem aprila krećemo na put u Grčku. To bi takođe trebalo da bude veoma zanimljivo. Biće tu naravno i emisija sa putovanja po Srbiji.

LOLA: Gledamo Vas i na TLC-ju, gdje sa kolegama šefovima zavirujete u šerpe „preko plota“. Koliko je za jednog kuvara korisna takva vrsta razmjene iskustava?

LEPI BRKA: To je bilo jedno zaista dobro iskustvo koje je potvrdilo moje uverenje da smo mnogo sličniji komšiluku nego što mislimo. Malo sam imao prilike i da vidim kako funkcionišu i veće produkcije nego ove naše. Sva četvorica smo poprilično različiti po karakteru ali smo se dosta dobro razumeli i obavili dobar posao.

LOLA: Hvale je vrijedan i projekat „Kuvajmo s decom“, u kojem već pet godina nastojite da se najmlađi zainteresuju za kuvanje, ali i da im približite zdraviju ishranu. Koliko je projekat uspješan?

LEPI BRKA: Kuvajmo s decom je projekat satkan iz čistog entuzijazma. Radim ga u saradnji sa portalom Detinjarije. Ako me sećanje dobro služi, radimo to već pet godina tako što organizujemo kulinarske radionice sa decom u vrtićima. Uspeh je tu teško merljiv jer radimo sa malim brojem dece, ali barem njima polako pokušavamo da kroz igru damo neka znanja vezana za zdravu ishranu. Svaki pomak je tu dragocen, pa makar to bilo da svako od dece na radionici proba neko voće ili povrće koje do tada nije probalo.

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Za šta su sve, kada govorimo o kuhanju, sposobna djeca i na koje načine ih možemo motivisati da se od najranije dobi samostalno posvete jednom tako važnom segmentu života?

LEPI BRKA: Ja ne poznajem dete koje ne želi da bude u kuhinji i da „pomogne“ u kuvanju. Odrasli su ti koji imaju problem. Kuhinja jeste opasno mesto za decu (kao uostalom i za odrasle), ali to nije razlog da ih teramo iz kuhinje (evo ti tablet, pusti me da završim ručak). Treba da ih, pre svega, naučimo šta se sme a šta se ne sme. Kada mogu da pomažu a kada ne. Sve je to moguće, ali su potrebni strpljenje i upornost (dve reči od kojih je pored ljubavi sačinjeno roditeljstvo). Dok su mali i ne treba sami da kuvaju, ali treba da nauče da je pripremanje hrane nešto što nije bauk, a samim tim će i lakše prihvatiti da u svoj jelovnik uvrste neke stvari koje inače ne bi. Puno toga zavisi i od uzrasta, ali mislim da je veoma tužno da deca vrlo često dođu do tinejdžerskkog uzrasta a nisu u stanju ni kajganu da naprave. Nije poenta da treba da znaju kako se kuva sarma. Poenta je da nauče da je bolje i jeftinije hraniti se kod kuće i da to dobrim delom mogu i sami.

LOLA: A koliko se mi, ovdje na Balkanu, shodno našim tradicionalnim kuhinjama i ako imate u vidu iskustva u drugim krajevima svijeta, hranimo zdravo?

LEPI BRKA: Nacionalne kuhinje koje su nastajale vekovima po definiciji ne mogu biti nezdrave. Ono što se promenilo jesu količine hrane koju unosimo u sebe i fizička aktivnost. Jaka jela koja mi danas uzimamo zdravo za gotovo (pogotovo jela od mesa) nisu se ni izbliza jela često kao što je to danas slučaj. Ozbiljni mesni obroci su se nekada (pogotovo na selu) pravili nekoliko puta godišnje za specijalne prilike. Ostatak vremena to su bili jednostavni skromni obroci od raznog povrća, žitarica i, recimo, mlečnih proizvoda. U kombinaciji sa dosta fizičkih aktivnosti to se može nazvati balansiranom ishranom. Danas unosimo previše crvenog mesa, masnoći i šećera, a premalo ih trošimo. Tu nastaje problem.

Foto: Privatna arhiva

LOLA: Šta možemo učiniti da to bude još kvalitetnije i znači li to, a to je ono na šta se mnogi često pozivaju i što im je „glavni krivac“ za loše prehrambene navike, da zdravija ishrana znači i skuplja?

LEPI BRKA: Upravo tako, problem je u prehrambenim navikama. Kvalitetna hrana je skupa i tek će da bude. Sa druge strane, mi veoma često posežemo za hranom iz čiste dosade, a to su po pravilu industrijski slatkiši i grickalice. O slatkim gaziranim pićima više nema smisla ni govoriti. Glavni razlog za lošu ishranu su loše navike. Da, postoji i momenat cene hrane, ali budimo iskreni pa se zapitajmo da li je to glavni razlog. Kada dođe momenat da se na trafici kupi kesica čipsa, niko se ne zapita koliko to košta 1 kg krompira na pijaci a koliko 1 kg čipsa. U srbiji 100 g čipsa u kesici košta oko 1 euro, što znači da 1 Kg košta 10 eura. Nasuprot tome, kilogram jabuka može da se nađe i za manje od ½ eura. Ovo nije osuda, ovo je samo primer kako zdrava hrana i zdravi načini ishrane nisu nužno i skupi.

LOLA: Shodno tome, predložite nam zdrave obroke za najmlađe i jedan za nas starije, zaposlene, s nedovoljno slobodnog vremena, rastrzane između mogućnosti i želje da nam se mališani, ali i mi hranimo što bolje i zdravije.

LEPI BRKA: Ja više volim izraz zdraviji obrok. Evo nekoliko predloga:

Rogljevačka proja sa spanaćem

Potaž od celera

Fritata sa povrćem, sirom i slaninom

Domaći krem od lešnika i leblebija

Izvor: lolamagazin.com

Podijeli ovo